Blog

Dobrodošli! Ovaj blog namenjen je roditeljima, nastavnicima i aktivistima civilnog društva za razmenu informacija i znanja o kvalitetnom inkluzivnom predškolskom vaspitanju i obrazovanju, o važnosti i radosti razvoja, odrastanja i učenja dece ranog uzrasta, u cilju uzajamne podrške.

Подршка детету у породици кроз кућне посете

Овај програм подршке реализован је у оквиру пројекта Вртићи без граница 2 – квалитетно инклузивно предшколско васпитање и образовање (2014-2016) у предшксолској установи Чукарица у Београду.

УНИЦЕФ и Министарство просвете, науке и технолошког развоја у сарадњи са ЦИП -Центром за интерактивну педагогију (ЦИП Центар) и партнерима покренули су иницијативу Вртићи без граница, чији је циљ повећање обухвата деце узраста три до пет ипо година различитим квалитетним инклузивним програмима, у краћем трајању, укључујући децу из друштвено осетљивих група, као и развој и унапређивање система предшколског васпитања и образовања. Пројекат у потпуности подржава имплементацију циљева и мера предвиђених Стратегијом развоја образовања у Републици Србији до 2020. Предшколска установа „Чукарица“ је укључена у пројекат од септембра 2014, а један од објеката у којима се пројекат и даље реализује  је “Горица” у Сремчици.

Зашто Сремчица? Сремчица је приградско насеље на периферији Београда. У тренутку покретања пројекта у насељу није било уређених простора за децу узраста од 3 до 5.5 година, није постојала ни понуда различитих организованих активности. Пројекат је у наше насеље унео промишљање о значају раног развоја. Повезали смо се са представницима важних установа и рганизовали заједничке активности (карневал, фестивал...) и постали видљиви у локалној заједници.  

За потребе реализације пројектних задатака формиран је пројектни тим установе који су чинили: васпитачи – реализатори диверсификованих програма, стручни сарадник – психолог, сарадник – социјални радник. Чланови тима су се разликовали у виђењима, очекивањима, мотивацији и енергији и свако је истраживао своју нову улогу. Први задатак тима односио се на анализу података о деци из Сремчице необухваћеној предшколским програмима, узраста од 3 до 5.5 година. У току сакупљања података, осмишљаване су различите активности за сву децу из нашег места, са циљем представљања пројекта и прикупљања података о деци која нису код нас у вртићу а која би се могла укључити  у различите програме. Посебно нас је интересовало да допремо до деце из осетљивих група које нисмо виђали у нашем вртићу, осим ако родитељи и деца не покуцају на врата вртића и затраже да се дете упише у целодневни програм, а то се ретко дешавало. Деца из ромских породица, на пример, нису била уписана у вртић,  а знали смо да у насељу постоје две велике ромске заједнице. 

Подршка деци у породици. У оквиру пројекта развијана је и додатна подршка породицама из друштвено осетњивих група и породица у ризику кроз Програм васпитно образовне подршке у породици. Члановима тима биле су потребне додатне обуке за ову област. Филозофски факултет (Одсек за психологију) и Центар за подршку раном развоју и породичним односима „Хармонија“ из  Новог Сада као партнери на пројекту, креирали су и реализовали обуке са члановима тима установе и ЦИП Центра. Приступ је био усмерен на снаге породице. У оквиру обуке, добили смо основна знања о моделима програма подршке у породици,  о улогама васпитача и осталих чланова тима у кућној посети, вештине за креирање кућнe посете на основу процене квалитета бриге, неге и васпитања детета у породици, као и на основу потреба детета, на које врсте услуга и програма у заједници да упутимо породице, како да подржимо умрежавање институција у локалној заједници.

Да бисмо све то и остварили, у наш тим су се укључили стручњаци различитих профила: медицинска сестра на превентивној здравственој заштити и физиотерапеут, мајка Ромкиња. Велики тим састојао се из низа малих тимова који су реализовали рад у породицама путем кућних посета.

 Циљ нам је био да преко кућних посета јачамо снаге породице, да их ослонимо на снаге детета, да балансирано укључимо оба родитеља и подигнемо капацитете родитеља за стимилацију развоја, кроз игру и учење са дететом у породици и изван ње. 

У фокусу су били: важност заштите деце од насиља, заговарање најбољег интереса детета и процена различитих нивоа ризика по развој детета. Водила нас је идеја о успостављању квалитетних  односа васпитача са породицом на темељу којих  ће се породица укључити у вртић, разумети функцију и искуства која вртић нуди детету, као и начин на који и у овом аспекту дететовог живота може да учествује и подржи дете.

Важан део обуке био је да дискутујемо начин на који уобичајено реализујемо сарадњу са породицом: у свакодневној комуникацији (директно и путем паноа) се размењују информације о дану у вртићу, актуелним дешавањима у групи, кроз родитељске састанке, отворена врата и радионице са родитељима. Од родитеља се очекује да са дететом разговара о темама из вртића, да присуствује на родитељским састанцима, и да прочита све информације на паноима. Дакле, партнерски однос се не развија, мада се заступа као важан, вртић/институција се појављује у доминирајућој позицији у односу породица-институција. 

Обуке и рефлескија су нам помогле да разумемо да сарадња са родитељима не подразумева само извршавање наших очекивања и савета, него разумевање да се све породице разликују, између осталог и по капацитетима да у свој живот интегришу оно што им нудимо као савет, или детету као искуство, и да ти капацитети доприносе, између осталог и квалитету бриге и искуствима учења и истраживања детета. У том смислу подршка породици и сарадња са њом треба да обухвати и „вођење“ породице ка промени која је у интересу детета, односно омогућавање породици да истражује и анализира искуства у којима детету пружа опције за сазнавање. 

Тада смо закорачили из оквира сигурности у коме смо се налазили. Важно нам је било да разумемо дете и породицу, односе у породици, наше улоге у заједничком разумевању и пружању подршке сваком члану те мале заједнице и заговарамо најбољи интерес детета. Породице из којих су нам деца долазила, разликовале су се по броју чланова породице, вери, културном и образовном стаусу, разумевању шта је квалитетно старање и односи у породици, односу према институцијама. Схватили смо да на мотивацији породице за укључивање детета у неки од програма у вртићу ради васпитач, а да се према потреби укључју други нчланови тима. 

Тим је мапирао четири породице за које је процењено да би рад у породици имао ефекта на квалитетнију бригу о детету и учешће породице у вртићу. Од тога троје деце/три породице су биле укључене у кратке програме који су се одвијали два пута недељно по два сата у вртићу. Деца нису долазила редовно у програме и постајао је ризик да се искључе. Четврта породица је контакт са вртићем прекинула после два доласка детета у кратке програме.

Рад у тимовима. Наш велики тим подељен је на три мала под-тима у зависности од процењених потреба детета и породице. Задатак под-тимова био је да остваре контакт са породицом, да договоре прву посету породици, да са породицом кокреирају програм и циљ заједничких активности током посете на основу процене потреба и снага породице.

Мени је учешће у тиму била донело велико професионално оснаживање. Разумела сам како боље да уважим породични контекст и средину вртићке групе учиним прихватљивом за дете. Значајно сам напредовала и домену сарадње са породицом и та знања могу да користим за све аспекте рада у вртићу.Тимски рад у овом програму за мене је био нова димензија. Психолог и ја као мали под-тим, равноправно смо се укључивале у све актуелности у раду са породицом, радиле смо заједно и биле велика подршка једна другој.

Улога великог тима била је да на тзв. Интервоизијским састанцима помогне под-тимовима у разумевању породичне динамике, односа, потреба и да помогне у планирању рада са породицом. Износили смо важне увиде, дилеме, изазове и питања једни другима на састанцима великог тима, учећи како да једни другима пружимо повратну информацију која ће бити подстицајна, конструктивна и усмерена на анализу праксе, без готових предлога и решења.

„Моја“ породица и улога васпитача. Породицу у којој сам ја радила као васпитач чинила су четири члана:  отац, мајка, дете  (4 године) и бака која је тешко оболела.  Породица нас је привукла због атипичног понашања детета у групи, које нисмо успевали никако да разумемо. Уочили смо бригу и топлину родитеља ка детету и помислили да би можда били вољни да се укључе у Програм подршке детету у породици. Девојчица је повремено похађало кратки програм у вртићу. Показивала је одређене специфичности у понашању, тешко је успостављала контакт очима и имала пуно репетитивних, стереотипних радњи у понашању и говору. Прва идеја за рад била је помоћ родитељима да разумеју и прихвате понашање свог детета без „правдања“ и минимизирања проблема и изазова. По уласку у породицу уочили смо следеће: у породици је постојало много материјала за учење и стимулацију; девојчици су била  доступна разнолика искуства учења; чинило нам се да оба родитеља желе подједнако да буду  укључени  у бригу о детету, али да у томе не успевају; односи међу члановима породице доста су се разликовали од слике коју смо стекли у кратким виђањима у вртићу. Разумели смо да је атипичност дететовог понашања видљива и у односу са родитељима и да они као и ми у вртићу имају потешкоће да разумеју своје дете и да јој помогну.

Креирали смо четири посете породици.

Поставили смо минималне циљеве за промену у породици у свакој од посета, што нам је помогло да се фокусирамо, а родитељима да боље разумеју сврху нашег рада и циљеве посете, да креирају подстицаје кроз искуства истраживања и учења. Васпитач је имао могућност да за сваку посету креира различите игре и ситуације учења за дете и целу породицу и да кроз њих са родитељима прође кроз следеће теме:

  • доследности у стимулацији детета и истрајности у поштовању правила;
  • вештине родитеља да креирају подстицајну средину за учење ослањајући се на уочене снаге детета и породице
  • јачање мотивације детета и породице за похађање вртића кроз кратке програме и развијање односа према вртићу као ресуру и изворима подршке за дете и породицу.  

 Како је време пролазило, посете су се развијале и богатиле, а дете наставило да долази у вртић, васпитач је могао да опази напредак и да разуме све боље како су активности у породици доприносиле све бољем сналажењу у вртићу и детета и породице.

Родитељи су се полако ослобађали у контакту са васпитачем и постали иницијатори посета у породици. Распитивали су се и радовали свакој посети и са нама су храбро делили видно тешке теме за њих.  Слободније су са нама размењивали дилеме и изазове. Заједно смо градили однос поверења, који је бивао све јачи.

Добити за породицу су биле велике у овом процесу, а пролазиле су кроз неколико фаза: могућност да упишу дете у вртић, да дете учи и развија се у вршњачкој групи, да оствари директну подршку на психосоцијалном плану, образовном и васпотном плану. На тај начин породице су имале прилику да осете ефекте присуства вртића у животу породице, да оствари и укљученост породице у животу вртића, да доживи благодети подршке професионалаца, да развије и учврсти поверење у и међусобну сарадњу, да заједно са дететом креира игру и ситуације учења у породици уз стручну помоћ тима, да унапреди срединске утицаје у смислу развијања подстицајног окружења у породици на физичком, образовном и психосоцијалном нивоу.  Родитељи су, затим конкурисали за целодневни програм у вртићу. Наша сарања се наставила у вртићу.

Слично искуство су имали и други тимови. Деца обухваћена овим програмом су укључена у кратке  програме и у целодневне програме у вртићу и долазе свакодневно у вртић. Родитељи нам се слободно и отворено обраћају кад год наиђу на нове изазове у свакодневном функционисању и бризи о детету.

Закључак. Током пројекта смо промишљали о значају Предшколске установе у локалној заједници, видљивости програма које нуди и важности умрежавања са другим установама које могу породицама да пруже додатну подршку. Промовисали смо значај раног укључивања деце у различите програме које смо креирали у вртићу, улогу вртића и утицај на развој и учење деце, оснаживање родитеља и осталих одраслих особа које о детету брину. Заговарали смо политике за локалну заједницу које свој деци од најранијег периода пружа исте могућности за раст , развој и учење.

Програм кућних посета је био вишеструко користан за децу, родитеље, нашу установу и локалну заједницу.  Иако смо кроз пројекат започели овакав рад са породицама и децом у породици, осетили смо добити и креирали акциони план у коме се овакав вид сарадње континуирано нуди као опција за породице код којих постоји ризик за мањи квалитет бриге о самом детету и напуштање програма или неукључивање у неки од програма вртића/предшколске установе.

Vebsajt je izrađen u okviru projekta „Vrtići bez granica 2- kvalitetno inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Republici Srbiji“ koji uz finansijsku podršku Švajcarske agencije za razvoj – SDC realizuju Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, UNICEF, CIP - Centar za interaktivnu pedagogiju i Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.